Обешењак / Obešenjak

  Чавке су немирно летеле изнад куће, слутиле смрт, гладну годину и најпре кишу. "Попишам им се насред гнезда", замишљао је Михајло како се пење до прастарог храста, где су чавке направиле гнездо у шупљини  његовог дебелог стабла, па се пење преко дугачке полегле гране, свлачи чакшире и мокри по гнезду. Облаци су били видно мрки и ниско су летели, гладна је била година одвећ, а смрти је могао да види колико ти воља, свуда унаоколо и без тих малених злослутница. Већ три дана заредом је одвозио на волујским колима обешене са Гвозденог моста и сахрањивао их. Морао је да их скида са вешала још топле и да слаже лешеве на кола сасвим сам. Аустроугарска војска у рађевском крају, предвођена неким Хрватом којем није могао упамтити име, га је одредила за тај посао због његових волова и стога што нису могли да га повежу ни са једним устаником, из његове куће их није било познатих, а остале су већ или ухапсили или побили. Рабаџије су увек биле потребне јер су путеви зими били слабије проходни. А, војници, опијени надмоћношћу и превеликом мржњом према сељацима, која је била утаначена пропагандом, само би га испратили до излаза из вароши, не би их било брига и да их побаца у реку да је хтео. "Ја да служим као гробар без попа, још и ови крвници са именима без значења, немају милости да ме пусте да одморим, него сваки дан да копам раке и да мећем мученике" - причао је Гаврану и Племоти, својим воловима. То је све разговора што је и могао добити за један дан, јер мртви не причају, бар их он није чуо. Полицијски час је био уведен без престанка, тако да живе душе не би видео по читав дан, а у кућу би се вратио мало пре него што петао закукуриче, одремао би док рука не утрне испод главе и онда опет све исто, ко и јуче.

Сахрањивао их је поред главног пута попут самоубица и утопљеника, нису могли на сеоска гробља по наређењу Хрвата, који је у заблуди хтео да им надене срамоту и штету и на ономе свету, не знајући да у западној Србији крајпуташа највише и има. Народ се плашио оних који су умрли насилном смрћу, па је Хрват не знајући испуњавао обичај искона. Михајло је упркос свему свој посао обављао ревносно и пажљиво је поступао у редоследу радњи. Отац му је давно говорио да човека који је погинуо треба на истом месту полити смешом свињске масти и барске воде. Прегледао је џепове покојника ако нађе било какву својину да сачува за породицу, потом би погладио косу и навукао крагну преко врата, да не гледа усеке омче. Затим би их спустио у провизорни сандук склепан од шаровине, за кратко време није могао ништа боље издејствовати, а непријатељ није поштовао мртве, вероватно ни своје чак. Ставио би им комадић погаче испод језика, да плате месецу, заменио би леви и десни опанак, а потом изврнуо гуњ или кошуљу, у зависности од тога шта је ко имао на себи, то би им осигурало да им душа не лута тражећи освету. Главу је урањао прву, тако треба код свих што су о њој висили, а затим би прекрстио па почео да затрпава. Увек је са собом имао црвеног конца да може да опаше гроб, да се додатно огради душа док чека попа и камен, он ознаку другу није смео стављати. 

Данас је био петак, посни дан, његов једнонични - кад се заветовао да ће се уздржавати од јела док не падне мрак. 26. март 1915. године, дан Светог Архангела Гаврила, кад волове није ваљало гонити. "Ал сам удесио" - мислио је Михајло и гледао у црно небо. Није имао избора, да им каже да не може јер пости и јер је волујски дан расцопали би му тинтару и обесили би га без по муке. Шта је могао него да настави низа Забран и да се моли успут да му опрости Бог са својим арханђелом. Пут низбрдо му се чинио попут његовог живота, доле и доле, дубље и дубље. Поред мука да прехрани породицу, стално дај и тело и вољу краљу, држави, а где је ту он? Па зар није било доста клања са Бугарима и Турцима, сад дођоше и ове бледе Швабе, погани Мађари и покварени Хрвати. Хрвати су били од свију најгори, све су разумели, али нису хтели да слушају. Не може се више ни овим воловима јадати, колико год те очи изгледале саосећајне и разумне и њима је доста кулука, а ко их и пита како је њима, вуци доле, вуци горе. Вражји је ово свет, а никоме да се изјада, бог је глув, чинило му се. “Па што му опет толике жртве приносе? Животе дају, жене дају, децу дају. Није то само за државу, то је за претке, за српски народ и понајвише, Бога. Због чега онда оваква мука, Боже? Зашто си заборавио на нас? А ми само хоћемо кудељу да уплићемо и да краве на испашу водимо. Ја! Ја, Боже, само желим Станислава да оженим за Цветкову малу, да одем још једном до варош Лознице да видим сестру и сестриће.” - мислио је, растрзан одвећ, док је чешао десно око које је скроз закрвавило. 

Из мисли га прену нешто попут грактања, али ово беху некакви гавранови без кљунова и висише наопачке на гранама, као нетопири у шпиљама. Били су распоређени у троугао, а у центру се налазило трешњино дрво са прастарим стећком испред, испод ког је почивала прабаба, сахрањена ту још за време борбе против Турака. Ниједна од приказа није летела, само су испуштали те језиве звуке од којих му се кожа јежила и трнци пролазили преко крста и кичме све до темена. Зар и ово сад, натприродне силе да га муче, па не зна ни шта ће са оним Швабама силним. Од силног напрезања да проникне у смисао онога што му се предсказује, није ни приметио да непомично стоји већ дуже времена и да су му се шаке укочиле, што од зиме, што од престанка циркулације колико их је стегао. На трен је успео да скрене поглед и магла која је била у удолини се повукла. Приказе су нестале, када је опет скупио храброст да обазриво провери. “Јебем ти крв! Шта би ово?” - упитао је зачуђено себе и волове, који су стајали непомично. Заборавио је и да су ту, па чак и где је он сам, на тренутак. Морао је наставити ка мосту, почело је да пирка са запада, а то је значило да ће и киша убрзо. Није могао копати по киши, глинуша је била незахвална, лепљива и тешка и овако, а камоли још кад се натопи.

Пратио је жубор Брштице, смиривао га је, дисао је најдубље што је могао од хладног ваздуха, срце је упростило откуцаје. Није се трудио да објасни себи значење онога што је доживео, нити је желео да размишља о томе. Боље да пожури да стигне на мост док лешеви не покисну, после ће се брже увоњати, па да их сакрије под надстрешницу код Милојкине штале, а он да се угреје мало и попије коју љуту. Војници га неће дирати по кијамету, то је знао, а шта ће сад ако крену вампири? “Немој се будалесати, Михајло, то је од неспавања и од магле, пуно си се напрегао, сутра ћемо Станислав и ја заједно, па да ме одмени мало. Разумеће Швабе, мајку им њиову усирену! Па нисам во!” - Учини му се да је рекао то последње “во” наглас, а и волови чудно рзнуше и млатнуше ушима. “Ајој мени, сад почињем и да бунцам, морам мало преклопити, чисто да не почнем да лапрдам и пред војницима. Још ћу и са мртвима проговорити.” - Да скроз престану мисли, није могао да учини, а да их спутава није имао снаге, помирио се са чињеницом да је при пола памети и почешао опет десно око, оно закрвављено, па је утом и стигао на мост. 

Војници су га чекали пушећи цигарете и разговарали су на немуштом језику. Није разумео, ал је преко лица разазнавао да му се подсмевају. “Касниш прљави кмету!” - обрати му се један од војника, звучао је као Хрват, вероватно је морао бити ту као преводилац. Смешно је Михајлу било како мекано изговара слова ш и љ, а још смешније што не може да разуме одакле толика нетрпељивост, а наши смо, разумемо се бар. “Мораш брже, ускоро ће киша паст’, ми имамо своје задатке, натовари их и бјежи нам с очију!” - То су била наређења овог жалосника, што је дошао ко зна одакле, да се никад више мајци не врати, а притом нема ни двадесетак година. Без речи, а и без помоћи је поскидао још топле лешеве. Размишљао је како ће се тек за пар сати укрутити, како се толико увештио да једнолично хвата испод пазуха, као да су џакови кромпира, па их замане право на кола, а они упаковани попут пуцета код ћурчије. Кад је и последњег набацио, узвикну “Јеле!” пробијајући тишину и редак ваздух зиме и потера волове. Војници се благо цимнуше и почеше да се смеју сами себи, као да су заборавили да је он ту и да тера мртве. 

Код Милојкине штале устави кола и намаче сена са западне стране Гаврану и Племоти, да се и они са њим почасте. Навукао је ту пар већих каменова још на почетку зиме, да може да заложи ватру, са муљавог дна Бистрице их је пробирао, само њено камење је могло јамачно да спречи пламен да се прошири. Било је жара на том пољском огњишту и знао је да је то Милојка удесила. Имао је обичај да стане и да се исприча са старом удовицом, том истом Милојком, која је носила шест прстију на левој руци, a у тим њиховим разговорима му је поверила да их је исто толико и на левом стопалу. Њему није сметало, а сад би и ова два вола дао само да може са тим стопалом бар да се исприча, али нико му није смео прићи, чак ни тајно, толико су страх у кости утерали становништву и овако склоном да ћути ако није упитано. Међутим, данас се није могао пожалити, имао је можда и до сутра времена да одмори, само да потраје ова киша и да смисли где ће тела оставити. Војнике није било брига, али народ би му замерао сигурно да виде да их оставља свукуда. Добро се сетио да шаровину и стрнину повеже на дрвени рам, па да на колима држи као странице, сад је имао чиме да закрије леђа северо-западном ветру, оном што и снег носи. “Неће их спречити кијамет да вешају, али бар ћу ја моћи да данем два-три дана, па да Станислава и Милију поведем, шест руку ради брже.”  Смислио је да их остави овде код Милојке, иза кривине и његових рукотворина од страница, неће се приметити, а довољно су заштићени и снег да почне. Може чак и волове да утера, Милојкине овце и козе су отишле Швабама, а сена има таман, па ће се сутра вратити по њих. Отворио је упртњачу од овчије коже, у њој је носио парче погаче, полоку масти у мешини и да једе и за смешу за мртваке, мало дувана и глинену лулу и на крају полоку ракије, у дединој чутури, слатке џане, бог да те види. Узе да једе, иако није био толико гладан, умор од неспавања тако чини да човек не осећа глад ни жеђ, само ствара бол са ножних листова, а кад заврши даде се у пуњење луле и онако сит и угрејан наслони се на точак од кола да приспава оно његово, док му рука не утрне. 

Није ни први сан дошао човечански, кад осети као да га неко потапша по рамену. Није луд, али ово је већ превише, сину му одмах оно привиђење из Забрана, те лица мртвих суграђана, онако безнадежна и са криком преко очију и уста. Није му било свеједно, кад је успео да схвати где је и шта је, на шта је наслоњен и одакле долази додир. Чинило му се да му је требало три откоса да се одигне и окрене, па провери шта се дешава. Одахну кад је видео да су се у ствари волови помакли мало напред да дохвате оног сена, није им довољно примакао, па се рука једног од лешева прострла по рамену. “Ћувуље амо!” повика, гласно да се и сам изненади, па их поврати да мање кисну. Само да отараси још обреде, па ће моћи мирно да их остави. Баци ону маст у кантачу барске воде што је имао на колима па замеша руком. Кренуо је да претреса по лешевима, готово нехотице, само што пре да изађе из овога тора, магла је опет почела да се спушта, а и вејавица ће, птице су се узјогуниле, могао је да их чује и глув. Од седморице ниједан ништа није имао, као и досад, јер оно вредно покупе лешинари, а остало јадници не стигну ни да покупе док их поведу на последњу шетњу, али кад додирну случајно најмлађег по грудима, осети нешто танушно, притом чврсто, као да је имао комад коре од брезе испод кошуље. Знао је млађаног само из виђења, пошто је био син од апотекара, а такви са сељацима слабије долазе у додир. Звао се Павле Мајдановић, тек што је био напунио шеснаест година, на лицу још ниједну чекињу мушку није имао. Није могао да га гледа у очи, а широм су биле отворене, глава завраћена и врат модар и извучен од вешала само су му отежавали да се усресреди. Опет је ухватио себе како упада у маштарије, па брзо завуче руку у недра и извуче тај комад укрућене тканине или шта год било, стрпа га у напртњачу и крену да скида амове воловима да их утера у шталу. Брзо је завршио, готово несвесно, набацио је неку простирку преко кола што је нађе на тавану унутар штале и крену брзим корацима преко глиба и каљуге, да стигне у свој дом.

Како је стигао на пола пута није могао да се отресе мисли о привиђењу, очима малога апотекара, додиру по рамену и птичјих гласова. Крену да цугне мало ракије да се угреје и освежи, кад у торби нађе оно што је узео са младића, сети се истог тренутка да је заборавио да их обавеже црвеним концем и зебња му седе за врат па га зајаши мушки. Наставио је да хода, није се могао вратити сад, вејавица је појачавала, отпио је добар гутљај, па је узео то парче из торбе док је враћао чутуру. Полако га је извлачио, као да диже стуб на тору, тако се и осећао, као да мора да подигне петсто ока изнад главе и да држи. Кад је извадио, застао је да баци поглед и виде ово:

Кад је отворио очи осетио је да му је тело тешко као туч, ал опет као да га њише на грани, глава беше прикована брадом и тешко је дисао као да му је неко омчу намакао, погледао је горе и видео је исте оне гавране без кљунова, распоређене у троугао. пробао је да помери главу, али није могао. Погледао је десно и само је снег упадао у очи. “Крв ти јебем! Заледио сам насред пута! Да л’ ће ме неко наћи!” - Није знао да ли прича наглас или мисли у себи. Са надљудским напором окренуо је главу улево и запрепашћено се трзнуо. Призор је био овакав: 

  Čavke su nemirno letele iznad kuće, slutile smrt, gladnu godinu i najpre kišu. "Popišam im se nasred gnezda", zamišljao je Mihajlo kako se penje do prastarog hrasta, gde su čavke napravile gnezdo u šupljini njegovog debelog stabla, pa se penje preko dugačke polegle grane, svlači čakšire i mokri po gnezdu. Oblaci su bili vidno mrki i nisko su leteli, gladna je bila godina odveć, a smrti je mogao da vidi koliko ti volja, svuda unaokolo i bez tih malenih zloslutnica. Već tri dana zaredom je odvozio na volujskim kolima obešene sa Gvozdenog mosta i sahranjivao ih. Morao je da ih skida sa vešala još tople i da slaže leševe na kola sasvim sam. Austrougarska vojska u rađevskom kraju, predvođena nekim Hrvatom kojem nije mogao upamtiti ime, ga je odredila za taj posao zbog njegovih volova i stoga što nisu mogli da ga povežu ni sa jednim ustanikom, iz njegove kuće ih nije bilo poznatih, a ostale su već ili uhapsili ili pobili. Rabadžije su uvek bile potrebne jer su putevi zimi bili slabije prohodni. A, vojnici, opijeni nadmoćnošću i prevelikom mržnjom prema seljacima, koja je bila utanačena propagandom, samo bi ga ispratili do izlaza iz varoši, ne bi ih bilo briga i da ih pobaca u reku da je hteo. "Ja da služim kao grobar bez popa, još i ovi krvnici sa imenima bez značenja, nemaju milosti da me puste da odmorim, nego svaki dan da kopam rake i da mećem mučenike" - pričao je Gavranu i Plemoti, svojim volovima. To je sve razgovora što je i mogao dobiti za jedan dan, jer mrtvi ne pričaju, bar ih on nije čuo. Policijski čas je bio uveden bez prestanka, tako da žive duše ne bi video po čitav dan, a u kuću bi se vratio malo pre nego što petao zakukuriče, odremao bi dok ruka ne utrne ispod glave i onda opet sve isto, ko i juče. Sahranjivao ih je pored glavnog puta poput samoubica i utopljenika, nisu mogli na seoska groblja po naređenju Hrvata, koji je u zabludi hteo da im nadene sramotu i štetu i na onome svetu, ne znajući da u zapadnoj Srbiji krajputaša najviše i ima. Narod se plašio onih koji su umrli nasilnom smrću, pa je Hrvat ne znajući ispunjavao običaj iskona. Mihajlo je uprkos svemu svoj posao obavljao revnosno i pažljivo je postupao u redosledu radnji. Otac mu je davno govorio da čoveka koji je poginuo treba na istom mestu politi smešom svinjske masti i barske vode. Pregledao je džepove pokojnika ako nađe bilo kakvu svojinu da sačuva za porodicu, potom bi pogladio kosu i navukao kragnu preko vrata, da ne gleda useke omče. Zatim bi ih spustio u provizorni sanduk sklepan od šarovine, za kratko vreme nije mogao ništa bolje izdejstvovati, a neprijatelj nije poštovao mrtve, verovatno ni svoje čak. Stavio bi im komadić pogače ispod jezika, da plate mesecu, zamenio bi levi i desni opanak, a potom izvrnuo gunj ili košulju, u zavisnosti od toga šta je ko imao na sebi, to bi im osiguralo da im duša ne luta tražeći osvetu. Glavu je uranjao prvu, tako treba kod svih što su o njoj visili, a zatim bi prekrstio pa počeo da zatrpava. Uvek je sa sobom imao crvenog konca da može da opaše grob, da se dodatno ogradi duša dok čeka popa i kamen, on oznaku drugu nije smeo stavljati. Danas je bio petak, posni dan, njegov jednonični - kad se zavetovao da će se uzdržavati od jela dok ne padne mrak. 26. mart 1915. godine, dan Svetog Arhangela Gavrila, kad volove nije valjalo goniti. "Al sam udesio" - mislio je Mihajlo i gledao u crno nebo. Nije imao izbora, da im kaže da ne može jer posti i jer je volujski dan rascopali bi mu tintaru i obesili bi ga bez po muke. Šta je mogao nego da nastavi niza Zabran i da se moli usput da mu oprosti Bog sa svojim arhanđelom. Put nizbrdo mu se činio poput njegovog života, dole i dole, dublje i dublje. Pored muka da prehrani porodicu, stalno daj i telo i volju kralju, državi, a gde je tu on? Pa zar nije bilo dosta klanja sa Bugarima i Turcima, sad dođoše i ove blede Švabe, pogani Mađari i pokvareni Hrvati. Hrvati su bili od sviju najgori, sve su razumeli, ali nisu hteli da slušaju. Ne može se više ni ovim volovima jadati, koliko god te oči izgledale saosećajne i razumne i njima je dosta kuluka, a ko ih i pita kako je njima, vuci dole, vuci gore. Vražji je ovo svet, a nikome da se izjada, bog je gluv, činilo mu se. “Pa što mu opet tolike žrtve prinose? Živote daju, žene daju, decu daju. Nije to samo za državu, to je za pretke, za srpski narod i ponajviše, Boga. Zbog čega onda ovakva muka, Bože? Zašto si zaboravio na nas? A mi samo hoćemo kudelju da uplićemo i da krave na ispašu vodimo. Ja! Ja, Bože, samo želim Stanislava da oženim za Cvetkovu malu, da odem još jednom do varoš Loznice da vidim sestru i sestriće.” - mislio je, rastrzan odveć, dok je češao desno oko koje je skroz zakrvavilo. Iz misli ga prenu nešto poput graktanja, ali ovo behu nekakvi gavranovi bez kljunova i visiše naopačke na granama, kao netopiri u špiljama. Bili su raspoređeni u trougao, a u centru se nalazilo trešnjino drvo sa prastarim stećkom ispred, ispod kog je počivala prababa, sahranjena tu još za vreme borbe protiv Turaka. Nijedna od prikaza nije letela, samo su ispuštali te jezive zvuke od kojih mu se koža ježila i trnci prolazili preko krsta i kičme sve do temena. Zar i ovo sad, natprirodne sile da ga muče, pa ne zna ni šta će sa onim Švabama silnim. Od silnog naprezanja da pronikne u smisao onoga što mu se predskazuje, nije ni primetio da nepomično stoji već duže vremena i da su mu se šake ukočile, što od zime, što od prestanka cirkulacije koliko ih je stegao. Na tren je uspeo da skrene pogled i magla koja je bila u udolini se povukla. Prikaze su nestale, kada je opet skupio hrabrost da obazrivo proveri. “Jebem ti krv! Šta bi ovo?” - upitao je začuđeno sebe i volove, koji su stajali nepomično. Zaboravio je i da su tu, pa čak i gde je on sam, na trenutak. Morao je nastaviti ka mostu, počelo je da pirka sa zapada, a to je značilo da će i kiša ubrzo. Nije mogao kopati po kiši, glinuša je bila nezahvalna, lepljiva i teška i ovako, a kamoli još kad se natopi. Pratio je žubor Brštice, smirivao ga je, disao je najdublje što je mogao od hladnog vazduha, srce je uprostilo otkucaje. Nije se trudio da objasni sebi značenje onoga što je doživeo, niti je želeo da razmišlja o tome. Bolje da požuri da stigne na most dok leševi ne pokisnu, posle će se brže uvonjati, pa da ih sakrije pod nadstrešnicu kod Milojkine štale, a on da se ugreje malo i popije koju ljutu. Vojnici ga neće dirati po kijametu, to je znao, a šta će sad ako krenu vampiri? “Nemoj se budalesati, Mihajlo, to je od nespavanja i od magle, puno si se napregao, sutra ćemo Stanislav i ja zajedno, pa da me odmeni malo. Razumeće Švabe, majku im njiovu usirenu! Pa nisam vo!” - Učini mu se da je rekao to poslednje “vo” naglas, a i volovi čudno rznuše i mlatnuše ušima. “Ajoj meni, sad počinjem i da buncam, moram malo preklopiti, čisto da ne počnem da laprdam i pred vojnicima. Još ću i sa mrtvima progovoriti.” - Da skroz prestanu misli, nije mogao da učini, a da ih sputava nije imao snage, pomirio se sa činjenicom da je pri pola pameti i počešao opet desno oko, ono zakrvavljeno, pa je utom i stigao na most. Vojnici su ga čekali pušeći cigarete i razgovarali su na nemuštom jeziku. Nije razumeo, al je preko lica razaznavao da mu se podsmevaju. “Kasniš prljavi kmetu!” - obrati mu se jedan od vojnika, zvučao je kao Hrvat, verovatno je morao biti tu kao prevodilac. Smešno je Mihajlu bilo kako mekano izgovara slova š i lj, a još smešnije što ne može da razume odakle tolika netrpeljivost, a naši smo, razumemo se bar. “Moraš brže, uskoro će kiša past’, mi imamo svoje zadatke, natovari ih i bježi nam s očiju!” - To su bila naređenja ovog žalosnika, što je došao ko zna odakle, da se nikad više majci ne vrati, a pritom nema ni dvadesetak godina. Bez reči, a i bez pomoći je poskidao još tople leševe. Razmišljao je kako će se tek za par sati ukrutiti, kako se toliko uveštio da jednolično hvata ispod pazuha, kao da su džakovi krompira, pa ih zamane pravo na kola, a oni upakovani poput puceta kod ćurčije. Kad je i poslednjeg nabacio, uzviknu “Jele!” probijajući tišinu i redak vazduh zime i potera volove. Vojnici se blago cimnuše i počeše da se smeju sami sebi, kao da su zaboravili da je on tu i da tera mrtve. Kod Milojkine štale ustavi kola i namače sena sa zapadne strane Gavranu i Plemoti, da se i oni sa njim počaste. Navukao je tu par većih kamenova još na početku zime, da može da založi vatru, sa muljavog dna Bistrice ih je probirao, samo njeno kamenje je moglo jamačno da spreči plamen da se proširi. Bilo je žara na tom poljskom ognjištu i znao je da je to Milojka udesila. Imao je običaj da stane i da se ispriča sa starom udovicom, tom istom Milojkom, koja je nosila šest prstiju na levoj ruci, a u tim njihovim razgovorima mu je poverila da ih je isto toliko i na levom stopalu. NJemu nije smetalo, a sad bi i ova dva vola dao samo da može sa tim stopalom bar da se ispriča, ali niko mu nije smeo prići, čak ni tajno, toliko su strah u kosti uterali stanovništvu i ovako sklonom da ćuti ako nije upitano. Međutim, danas se nije mogao požaliti, imao je možda i do sutra vremena da odmori, samo da potraje ova kiša i da smisli gde će tela ostaviti. Vojnike nije bilo briga, ali narod bi mu zamerao sigurno da vide da ih ostavlja svukuda. Dobro se setio da šarovinu i strninu poveže na drveni ram, pa da na kolima drži kao stranice, sad je imao čime da zakrije leđa severo-zapadnom vetru, onom što i sneg nosi. “Neće ih sprečiti kijamet da vešaju, ali bar ću ja moći da danem dva-tri dana, pa da Stanislava i Miliju povedem, šest ruku radi brže.” Smislio je da ih ostavi ovde kod Milojke, iza krivine i njegovih rukotvorina od stranica, neće se primetiti, a dovoljno su zaštićeni i sneg da počne. Može čak i volove da utera, Milojkine ovce i koze su otišle Švabama, a sena ima taman, pa će se sutra vratiti po njih. Otvorio je uprtnjaču od ovčije kože, u njoj je nosio parče pogače, poloku masti u mešini i da jede i za smešu za mrtvake, malo duvana i glinenu lulu i na kraju poloku rakije, u dedinoj čuturi, slatke džane, bog da te vidi. Uze da jede, iako nije bio toliko gladan, umor od nespavanja tako čini da čovek ne oseća glad ni žeđ, samo stvara bol sa nožnih listova, a kad završi dade se u punjenje lule i onako sit i ugrejan nasloni se na točak od kola da prispava ono njegovo, dok mu ruka ne utrne. Nije ni prvi san došao čovečanski, kad oseti kao da ga neko potapša po ramenu. Nije lud, ali ovo je već previše, sinu mu odmah ono priviđenje iz Zabrana, te lica mrtvih sugrađana, onako beznadežna i sa krikom preko očiju i usta. Nije mu bilo svejedno, kad je uspeo da shvati gde je i šta je, na šta je naslonjen i odakle dolazi dodir. Činilo mu se da mu je trebalo tri otkosa da se odigne i okrene, pa proveri šta se dešava. Odahnu kad je video da su se u stvari volovi pomakli malo napred da dohvate onog sena, nije im dovoljno primakao, pa se ruka jednog od leševa prostrla po ramenu. “Ćuvulje amo!” povika, glasno da se i sam iznenadi, pa ih povrati da manje kisnu. Samo da otarasi još obrede, pa će moći mirno da ih ostavi. Baci onu mast u kantaču barske vode što je imao na kolima pa zameša rukom. Krenuo je da pretresa po leševima, gotovo nehotice, samo što pre da izađe iz ovoga tora, magla je opet počela da se spušta, a i vejavica će, ptice su se uzjogunile, mogao je da ih čuje i gluv. Od sedmorice nijedan ništa nije imao, kao i dosad, jer ono vredno pokupe lešinari, a ostalo jadnici ne stignu ni da pokupe dok ih povedu na poslednju šetnju, ali kad dodirnu slučajno najmlađeg po grudima, oseti nešto tanušno, pritom čvrsto, kao da je imao komad kore od breze ispod košulje. Znao je mlađanog samo iz viđenja, pošto je bio sin od apotekara, a takvi sa seljacima slabije dolaze u dodir. Zvao se Pavle Majdanović, tek što je bio napunio šesnaest godina, na licu još nijednu čekinju mušku nije imao. Nije mogao da ga gleda u oči, a širom su bile otvorene, glava zavraćena i vrat modar i izvučen od vešala samo su mu otežavali da se usresredi. Opet je uhvatio sebe kako upada u maštarije, pa brzo zavuče ruku u nedra i izvuče taj komad ukrućene tkanine ili šta god bilo, strpa ga u naprtnjaču i krenu da skida amove volovima da ih utera u štalu. Brzo je završio, gotovo nesvesno, nabacio je neku prostirku preko kola što je nađe na tavanu unutar štale i krenu brzim koracima preko gliba i kaljuge, da stigne u svoj dom. Kako je stigao na pola puta nije mogao da se otrese misli o priviđenju, očima maloga apotekara, dodiru po ramenu i ptičjih glasova. Krenu da cugne malo rakije da se ugreje i osveži, kad u torbi nađe ono što je uzeo sa mladića, seti se istog trenutka da je zaboravio da ih obaveže crvenim koncem i zebnja mu sede za vrat pa ga zajaši muški. Nastavio je da hoda, nije se mogao vratiti sad, vejavica je pojačavala, otpio je dobar gutljaj, pa je uzeo to parče iz torbe dok je vraćao čuturu. Polako ga je izvlačio, kao da diže stub na toru, tako se i osećao, kao da mora da podigne petsto oka iznad glave i da drži. Kad je izvadio, zastao je da baci pogled i vide ovo:







Kad je otvorio oči osetio je da mu je telo teško kao tuč, al opet kao da ga njiše na grani, glava beše prikovana bradom i teško je disao kao da mu je neko omču namakao, pogledao je gore i video je iste one gavrane bez kljunova, raspoređene u trougao. probao je da pomeri glavu, ali nije mogao. Pogledao je desno i samo je sneg upadao u oči. “Krv ti jebem! Zaledio sam nasred puta! Da l’ će me neko naći!” - Nije znao da li priča naglas ili misli u sebi. Sa nadljudskim naporom okrenuo je glavu ulevo i zaprepašćeno se trznuo. Prizor je bio ovakav: