Љубавница / Ljubavnica
Канцеларија број 6 у југозападном делу зграде “Фак-а” је била Емилијин затвор и живот. Проводила је дане ту од седам сати ујутру до пола шест, сваког дана осим недеље. Са завршеном вишом пословном школом радила је на месту шефа смене, али услед постојања много вичнијих, искуством обучених радника, није имала много обавеза, па чак ни поштовања, које је мислила да завређује. Ходницима испуњеним масним вицевима и набујалом напетошћу колегијалних односа, посебно оних мушко-женских, пролазила је милећи, готово на прстима. Бојала се да не буде примећена исто толико колико је то желела. Показали су јој да не заслужује своје место, да не вреди колико је мислила. Ово јој је била четврта година на послу за који се школовала, за који је примала плату већу од обичног радника, а мању од оне која јој је била намењена. Дани су јој пролазили у мислима, а мисли су биле усмерене на њу.
Мирјана Парић. Заносну бринету са боб фризуром, јаких листова, елоквентну, интелигентну, невероватно доброг памћења и огромне лукавости својствене само распуштеницама, али распуштеница није била, бар не сада. Од првог дана на радном месту ју је приметила, од првог дана је чезнула да љуби те пуначке образе, да јој стиска сало на куковима. Сањала је невероватне мирисе који су се ширили из Мириног присуства, да мутав проговори, рекао би народ. Мириси који стварају глад, ону полну, глад коју је од свих понајвише поседовао Милинко, њен муж, Емин супарник, архи-непријатељ, онижа сировина коју су сви поштовали, истовремено га оговарајући и несвесно му завидећи. Није могла да се мери са тим, није имала да понуди ништа, ништа што би Миру навело да остави тог кромањонца, да остави мушкарце уопште и да дође њој, Емилији.
Све тајне, а најпре неузвраћене, љубави воде до неиздржа, неутољиве страсти. Ова даље до оболења, неких која се прикажу физички, других која су притајена, ако ништа, а оно свом клицоноши. Љубав јој је дала смисао, смисао је усмеравала судбина, а судбина је за њу спремила велику бол. Ема је копнила из дана у дан, испаравала је пратећи своју машту у етар потрошених мисли. Затварала је круг свог казамата полако пловећи личним Стиксом, течном мржњом, у коју су се уливали рукавци љубоморе и чежње, јадиковања и боли. Текла је њена Стига у кориту изграђеном од настраности и самопрекоревања. Сама свој чамџија, превозила је своју душу несвесно до личног пакла, веслајући помоћу извитоперених нагона. Све док не доби наду на слави код сусетке из Руњана, са Поповог раскршћа, неке ћораве Смиљке, која у поверењу исприча Емилијиној мајци и сестри нешто, што је обећавало потпуни обрт.
Наиме, Смиљкин син јединац, пијаница и женомрзац са левом обрвом скроз риђом, већ десетак година није излазио из јарка, хитао је ка превременој и болној алкохоличарској смрти. Све су безуспешно покушали Смиљка и њен блажено-почивши супруг, који је од мука изнемогао. Док јој не дође у госте за Младенце рођака удата у Неготин и на сам призор Смиљкиног јединца, који је воњао на шпиритус и пишаћу, упути Смиљку у село Злокуће где има један врач који јој може ову несрећу решити. Не губећи време Емилија је записала име села и мага и истог дана кренула пут Влашке Крајине.
Ретко је слушала приче о росуљама, гатарама, видовњацима и врачарама. Можда неколико пута и то док је била девојчица. Сводиле су на рекла-казала. Отац, док је био жив, дисао је комунизам, а ове ствари су у ФНР Југославији биле забрањене законом. Нечега је ту било, нечега изван њене моћи поимања, што јој је уливало поверење и поузданост. Јасно jе видела да само гатка може уклонити препреке, да је врачка одговор на њене захтеве. Желела је жарко да неко узме њену судбину у своје руке, да је заступа пред суђајама, да размрси клупко њеног живота.
Није марила за изглед трошне дурунгаче, на коју су је сељани упутили и на њихове чудне, готово прекорне, погледе. Опојна кад мемле помешана са тамјаном и белим слезом је опила, а Сабран, вештац, је својим зачуђујуће дубоким гласом, који уопште није слутио његову неугледну појаву, умирио њену узбуђеност. И пре него што је било шта заустила он је почео -Тои што искаш не пода’е се свакои- могла је да осети било у ушима, подрхтавало је као опне племенских бубњева -Чуи мен’ вамо, са’ ћу ти рекнем! Ће ‘вак’ д’ урадиш. Ће ме донесеш от свакои по слике, ал то посл’ек. Ондак кат се врнеш. Ће ме донесеш јошке и први крв кат пустеш ове мене, ће гу наберемо остало.-
-Колико ће ме коштати? Ако смем да приметим, још вам нисам ни рекла у чему је ствар- проговори она и забуни саму себе једноличношћу свога гласа и избором речи. -Ће те кошта, ал’ неће у паре. Мен’ новци ич не вреде! А ја видим кол’ко треба.- Почео је да глади проћелаву главу на којој је растао понеки прамен седе ућебане косе- Усуд ‘е у мен’ господар и сваки дан живим друге суштаство. Удес буде каки њег’ направе једноданчићи, у теб’ ‘е та’ Миленко, ники бриги нема, све ‘е направено...- Завршио је загледан у тачку, полутихо.
Кад се враћала други пут, одлучила је да не слуша осећања, него да размишља и разгледа. Она, високообразована дама, из поштене куће, неће ипак пасти под чини пожуде и неких тамо магија. Неће је нико преварити. Претходно путовање је деловало магловито као кроз сан, а нико не воли да буде искоришћен, посебно не надмудрен сељачким лукавством. Дошла је испред брвњаче и опет исти опојни мирис повратио јој је прошли занос, затворила је очи и чула је Мирин заразни смех, видела је њене зелено-плаве очи и предала се. -Вактиле се дође! Волем кат су човеци и женскадија сас тавакава добра табија.- Дочека је на вратима, а да га није ни приметила кад је изашао. -Изволе д’ уђеш! Вазђечтиши се отаи мисли сас жижак! Ја с’м гу виде’, куј се ти размислеш!- Тешко да је обичан човек могао имати толико зачаравајући глас и самопоуздања у ставу. -Вади оте слике, се почнем вражат’!- Сложила је слике на грабову даску која је служила као сто, прво Миле, па она, а Мира на крају, тим редом је вештац тражио.
Сабран запали омањи комадић угља, па га стави у неко импровизовано кандило од месинга. Затим додаде преко угља два три бела каменчића, попут комадића тамјана. На крају поче бајати на влашком. Тек понеку реч је разумела, своје и њихова имена, међутим њена душа је поимала, испунила се дуго очекиваним спокојом и све је попримило нови смисао. Све време је себе и њу запљускивао водом из дрвене чиније, за коју је после сазнала да се зове мртвачка, помоћу неке омање плећке. Кад је завршио дао јој је упутства шта даље да ради. На следећи пун месец ће морати да изађе до најближе раскрснице без саплитања и освртања, па да дванаест пута брзо изговори, ударајући брезовим штапом у земљу на сваки слог: ”Дaкă драку катă суфљиту, к-йј дйă ноу урса, дaкă ту ну-ĭ ви дйă, ту ви фи мортaśинă”. Затим да на један жути уторак или на дрвену суботу направи 3 круга око куће, ходајући уназад. Па ће одмах следећег дана заклати певца, крв да му источи у посебну шерпу и пусти шест дана да се скори, па је онда проспе на међу са првим комшијом. Одсеће певцу кресту и десну ногу. Кресту да баци у двориште код несуђене током некрштених дана, између Божића и Богојављења, певца за леву ногу да обеси на тавану своје куће. Ако све обави како јој је речено, онда да прати на вестима кад се састану енглески поп и римљански поп, тад ће се његова враџбина остварити.
-Сак сам завршио, што ја можем. Ти остало сам’ мораш! Држ’ на памет некрштене дане, ак’ биднеш, ће бидне све как’ ваљa!-
Среда, 23. март 1966. године. Димњаци Вискозе шаљу појачање одвећ густим облацима, који лете ниско, незнатно изнад птица. Тмурно пролеће, овдашње лозничко, пуно супротности, живахно и меланхолично. Од вигорних пупољака до лешева глодара који гњиле ослобођени од снега и мраза, тако се Весна одвијала споља. А изнутра, мирис итисона помешан са димом цигарета, арома регистратора и безбројних папира натопљених мастилом, дрвени прелакирани столови са благо неравном површином, шкљоцање хефталице и ударци слова писаће машине. Транзистор је тихо свирао, Емилија је палила цигарете једну на другу, кад је мелодија уводне шпице вести прену из пролећне летаргије. Увијала је прамен косе махнито, а слободном руком појачавала звук уређаја, вести из света, коначно! -Данас и сутра, у Риму,- говорио је спикер, са одважним гласом који се Емилији учини невероватно сличним Сабрановом -после четири стотине година, по први пут ће се сусрести Папа Паул шести, поглавар Римокатоличке цркве и Кантерберијски надбискуп Мајкл Ремзи поглавар Англиканске цркве.- Одједном грло поче да је стеже. Глава јој се учини тешка попут џака кромпира, па је у тренутку морала да је спусти на сто, врат тај терет није могао издржати. Очи јој се закрвавише. Осетила је јак притисак изнутра, као да хоће да испадну, као да нешто покушава да изађе из ње. И даље са главом на столу, попут неког осуђеника на гиљотини, покушала је да дохвати телефон, да позове хитну помоћ. Ногама и рукама се копрцала као заклана кокошка и већ је било касно, уз стравичан прасак, који је долазио из њене главе, изгуби свест.
-Дођи сине, дођи ‘вамо!- довикивала је заносна Мира своју ћеркицу, која је безбрижно трчкарала по дворишту. -’Оће чича Тома да нас слика! Долази, бре, ‘вамо Стајка, јебо ли те усуд!- Ема је чула Мирин помало храпав, заводнички глас и поче да пребира рукама по глави, тражећи доказе да је пукла. “Шта ли се догодило”, мислила је, “јел ово мој пакао? Да је слушам сваког дана, да умирем од пожуде? Јеб’ли ме сви свеци, кад и одох код оног влашког ђавола!”. Опет чу Мару како виче -’Ајде, бре, Милинко! Па ти стварно ниси нормалан човек! Мог’о би да заспиш стојећки! Излази из тих кола, бре!- У том Ема отвори очи и угледа длакаве мишићаве подлактице у свом крилу, са цигаром у десној руци и њене ноге у мушким панталонама на пеглу. “Мора да сам умрла или сам полудела, треће нема!”, узвикну туђим гласом и изађе из аутомобила.
Вазђечти̏ши-оставити се нечега, прекинути
Вактиле - Тачно, на време
табија - Нарав
жижак - ватра
Дaкă драку катă суфљиту, к-йј дйă ноу урса, дaкă ту ну-ĭ ви дйă, ту ви фи мортaśинă - Ако ђаво тражи душу, даће нови удес, ако не даш душу, бићеш леш
Kancelarija broj 6 u jugozapadnom delu zgrade “Fak-a” je bila Emilijin zatvor i život. Provodila je dane tu od sedam sati ujutru do pola šest, svakog dana osim nedelje. Sa završenom višom poslovnom školom radila je na mestu šefa smene, ali usled postojanja mnogo vičnijih, iskustvom obučenih radnika, nije imala mnogo obaveza, pa čak ni poštovanja, koje je mislila da zavređuje. Hodnicima ispunjenim masnim vicevima i nabujalom napetošću kolegijalnih odnosa, posebno onih muško-ženskih, prolazila je mileći, gotovo na prstima. Bojala se da ne bude primećena isto toliko koliko je to želela. Pokazali su joj da ne zaslužuje svoje mesto, da ne vredi koliko je mislila. Ovo joj je bila četvrta godina na poslu za koji se školovala, za koji je primala platu veću od običnog radnika, a manju od one koja joj je bila namenjena. Dani su joj prolazili u mislima, a misli su bile usmerene na nju. Mirjana Parić. Zanosnu brinetu sa bob frizurom, jakih listova, elokventnu, inteligentnu, neverovatno dobrog pamćenja i ogromne lukavosti svojstvene samo raspuštenicama, ali raspuštenica nije bila, bar ne sada. Od prvog dana na radnom mestu ju je primetila, od prvog dana je čeznula da ljubi te punačke obraze, da joj stiska salo na kukovima. Sanjala je neverovatne mirise koji su se širili iz Mirinog prisustva, da mutav progovori, rekao bi narod. Mirisi koji stvaraju glad, onu polnu, glad koju je od svih ponajviše posedovao Milinko, njen muž, Emin suparnik, arhi-neprijatelj, oniža sirovina koju su svi poštovali, istovremeno ga ogovarajući i nesvesno mu zavideći. Nije mogla da se meri sa tim, nije imala da ponudi ništa, ništa što bi Miru navelo da ostavi tog kromanjonca, da ostavi muškarce uopšte i da dođe njoj, Emiliji. Sve tajne, a najpre neuzvraćene, ljubavi vode do neizdrža, neutoljive strasti. Ova dalje do obolenja, nekih koja se prikažu fizički, drugih koja su pritajena, ako ništa, a ono svom kliconoši. Ljubav joj je dala smisao, smisao je usmeravala sudbina, a sudbina je za nju spremila veliku bol. Ema je kopnila iz dana u dan, isparavala je prateći svoju maštu u etar potrošenih misli. Zatvarala je krug svog kazamata polako ploveći ličnim Stiksom, tečnom mržnjom, u koju su se ulivali rukavci ljubomore i čežnje, jadikovanja i boli. Tekla je njena Stiga u koritu izgrađenom od nastranosti i samoprekorevanja. Sama svoj čamdžija, prevozila je svoju dušu nesvesno do ličnog pakla, veslajući pomoću izvitoperenih nagona. Sve dok ne dobi nadu na slavi kod susetke iz Runjana, sa Popovog raskršća, neke ćorave Smiljke, koja u poverenju ispriča Emilijinoj majci i sestri nešto, što je obećavalo potpuni obrt. Naime, Smiljkin sin jedinac, pijanica i ženomrzac sa levom obrvom skroz riđom, već desetak godina nije izlazio iz jarka, hitao je ka prevremenoj i bolnoj alkoholičarskoj smrti. Sve su bezuspešno pokušali Smiljka i njen blaženo-počivši suprug, koji je od muka iznemogao. Dok joj ne dođe u goste za Mladence rođaka udata u Negotin i na sam prizor Smiljkinog jedinca, koji je vonjao na špiritus i pišaću, uputi Smiljku u selo Zlokuće gde ima jedan vrač koji joj može ovu nesreću rešiti. Ne gubeći vreme Emilija je zapisala ime sela i maga i istog dana krenula put Vlaške Krajine. Retko je slušala priče o rosuljama, gatarama, vidovnjacima i vračarama. Možda nekoliko puta i to dok je bila devojčica. Svodile su na rekla-kazala. Otac, dok je bio živ, disao je komunizam, a ove stvari su u FNR Jugoslaviji bile zabranjene zakonom. Nečega je tu bilo, nečega izvan njene moći poimanja, što joj je ulivalo poverenje i pouzdanost. Jasno je videla da samo gatka može ukloniti prepreke, da je vračka odgovor na njene zahteve. Želela je žarko da neko uzme njenu sudbinu u svoje ruke, da je zastupa pred suđajama, da razmrsi klupko njenog života. Nije marila za izgled trošne durungače, na koju su je seljani uputili i na njihove čudne, gotovo prekorne, poglede. Opojna kad memle pomešana sa tamjanom i belim slezom je opila, a Sabran, veštac, je svojim začuđujuće dubokim glasom, koji uopšte nije slutio njegovu neuglednu pojavu, umirio njenu uzbuđenost. I pre nego što je bilo šta zaustila on je počeo -Toi što iskaš ne poda’e se svakoi- mogla je da oseti bilo u ušima, podrhtavalo je kao opne plemenskih bubnjeva -Čui men’ vamo, sa’ ću ti reknem! Će ‘vak’ d’ uradiš. Će me doneseš ot svakoi po slike, al to posl’ek. Ondak kat se vrneš. Će me doneseš joške i prvi krv kat pusteš ove mene, će gu naberemo ostalo.- -Koliko će me koštati? Ako smem da primetim, još vam nisam ni rekla u čemu je stvar- progovori ona i zabuni samu sebe jednoličnošću svoga glasa i izborom reči. -Će te košta, al’ neće u pare. Men’ novci ič ne vrede! A ja vidim kol’ko treba.- Počeo je da gladi proćelavu glavu na kojoj je rastao poneki pramen sede ućebane kose- Usud ‘e u men’ gospodar i svaki dan živim druge suštastvo. Udes bude kaki njeg’ naprave jednodančići, u teb’ ‘e ta’ Milenko, niki brigi nema, sve ‘e napraveno...- Završio je zagledan u tačku, polutiho. Kad se vraćala drugi put, odlučila je da ne sluša osećanja, nego da razmišlja i razgleda. Ona, visokoobrazovana dama, iz poštene kuće, neće ipak pasti pod čini požude i nekih tamo magija. Neće je niko prevariti. Prethodno putovanje je delovalo maglovito kao kroz san, a niko ne voli da bude iskorišćen, posebno ne nadmudren seljačkim lukavstvom. Došla je ispred brvnjače i opet isti opojni miris povratio joj je prošli zanos, zatvorila je oči i čula je Mirin zarazni smeh, videla je njene zeleno-plave oči i predala se. -Vaktile se dođe! Volem kat su čoveci i ženskadija sas tavakava dobra tabija.- Dočeka je na vratima, a da ga nije ni primetila kad je izašao. -Izvole d’ uđeš! Vazđečtiši se otai misli sas žižak! Ja s’m gu vide’, kuj se ti razmisleš!- Teško da je običan čovek mogao imati toliko začaravajući glas i samopouzdanja u stavu. -Vadi ote slike, se počnem vražat’!- Složila je slike na grabovu dasku koja je služila kao sto, prvo Mile, pa ona, a Mira na kraju, tim redom je veštac tražio.
Sabran zapali omanji komadić uglja, pa ga stavi u neko improvizovano kandilo od mesinga. Zatim dodade preko uglja dva tri bela kamenčića, poput komadića tamjana. Na kraju poče bajati na vlaškom. Tek poneku reč je razumela, svoje i njihova imena, međutim njena duša je poimala, ispunila se dugo očekivanim spokojom i sve je poprimilo novi smisao. Sve vreme je sebe i nju zapljuskivao vodom iz drvene činije, za koju je posle saznala da se zove mrtvačka, pomoću neke omanje plećke. Kad je završio dao joj je uputstva šta dalje da radi. Na sledeći pun mesec će morati da izađe do najbliže raskrsnice bez saplitanja i osvrtanja, pa da dvanaest puta brzo izgovori, udarajući brezovim štapom u zemlju na svaki slog: ”Dakă draku kată sufljitu, k-йj dйă nou ursa, dakă tu nu-ĭ vi dйă, tu vi fi mortaśină”. Zatim da na jedan žuti utorak ili na drvenu subotu napravi 3 kruga oko kuće, hodajući unazad. Pa će odmah sledećeg dana zaklati pevca, krv da mu istoči u posebnu šerpu i pusti šest dana da se skori, pa je onda prospe na među sa prvim komšijom. Odseće pevcu krestu i desnu nogu. Krestu da baci u dvorište kod nesuđene tokom nekrštenih dana, između Božića i Bogojavljenja, pevca za levu nogu da obesi na tavanu svoje kuće. Ako sve obavi kako joj je rečeno, onda da prati na vestima kad se sastanu engleski pop i rimljanski pop, tad će se njegova vradžbina ostvariti.
-Sak sam završio, što ja možem. Ti ostalo sam’ moraš! Drž’ na pamet nekrštene dane, ak’ bidneš, će bidne sve kak’ valja!-
Sreda, 23. mart 1966. godine. Dimnjaci Viskoze šalju pojačanje odveć gustim oblacima, koji lete nisko, neznatno iznad ptica. Tmurno proleće, ovdašnje lozničko, puno suprotnosti, živahno i melanholično. Od vigornih pupoljaka do leševa glodara koji gnjile oslobođeni od snega i mraza, tako se Vesna odvijala spolja. A iznutra, miris itisona pomešan sa dimom cigareta, aroma registratora i bezbrojnih papira natopljenih mastilom, drveni prelakirani stolovi sa blago neravnom površinom, škljocanje heftalice i udarci slova pisaće mašine. Tranzistor je tiho svirao, Emilija je palila cigarete jednu na drugu, kad je melodija uvodne špice vesti prenu iz prolećne letargije. Uvijala je pramen kose mahnito, a slobodnom rukom pojačavala zvuk uređaja, vesti iz sveta, konačno! -Danas i sutra, u Rimu,- govorio je spiker, sa odvažnim glasom koji se Emiliji učini neverovatno sličnim Sabranovom -posle četiri stotine godina, po prvi put će se susresti Papa Paul šesti, poglavar Rimokatoličke crkve i Kanterberijski nadbiskup Majkl Remzi poglavar Anglikanske crkve.- Odjednom grlo poče da je steže. Glava joj se učini teška poput džaka krompira, pa je u trenutku morala da je spusti na sto, vrat taj teret nije mogao izdržati. Oči joj se zakrvaviše. Osetila je jak pritisak iznutra, kao da hoće da ispadnu, kao da nešto pokušava da izađe iz nje. I dalje sa glavom na stolu, poput nekog osuđenika na giljotini, pokušala je da dohvati telefon, da pozove hitnu pomoć. Nogama i rukama se koprcala kao zaklana kokoška i već je bilo kasno, uz stravičan prasak, koji je dolazio iz njene glave, izgubi svest.
-Dođi sine, dođi ‘vamo!- dovikivala je zanosna Mira svoju ćerkicu, koja je bezbrižno trčkarala po dvorištu. -’Oće čiča Toma da nas slika! Dolazi, bre, ‘vamo Stajka, jebo li te usud!- Ema je čula Mirin pomalo hrapav, zavodnički glas i poče da prebira rukama po glavi, tražeći dokaze da je pukla. “Šta li se dogodilo”, mislila je, “jel ovo moj pakao? Da je slušam svakog dana, da umirem od požude? Jeb’li me svi sveci, kad i odoh kod onog vlaškog đavola!”. Opet ču Maru kako viče -’Ajde, bre, Milinko! Pa ti stvarno nisi normalan čovek! Mog’o bi da zaspiš stojećki! Izlazi iz tih kola, bre!- U tom Ema otvori oči i ugleda dlakave mišićave podlaktice u svom krilu, sa cigarom u desnoj ruci i njene noge u muškim pantalonama na peglu. “Mora da sam umrla ili sam poludela, treće nema!”, uzviknu tuđim glasom i izađe iz automobila.
Vazđečtȉši-ostaviti se nečega, prekinuti
Vaktile - Tačno, na vreme
tabija - Narav
žižak - vatra
Dakă draku kată sufljitu, k-йj dйă nou ursa, dakă tu nu-ĭ vi dйă, tu vi fi mortaśină - Ako đavo traži dušu, daće novi udes, ako ne daš dušu, bićeš leš
Kancelarija broj 6 u jugozapadnom delu zgrade “Fak-a” je bila Emilijin zatvor i život. Provodila je dane tu od sedam sati ujutru do pola šest, svakog dana osim nedelje. Sa završenom višom poslovnom školom radila je na mestu šefa smene, ali usled postojanja mnogo vičnijih, iskustvom obučenih radnika, nije imala mnogo obaveza, pa čak ni poštovanja, koje je mislila da zavređuje. Hodnicima ispunjenim masnim vicevima i nabujalom napetošću kolegijalnih odnosa, posebno onih muško-ženskih, prolazila je mileći, gotovo na prstima. Bojala se da ne bude primećena isto toliko koliko je to želela. Pokazali su joj da ne zaslužuje svoje mesto, da ne vredi koliko je mislila. Ovo joj je bila četvrta godina na poslu za koji se školovala, za koji je primala platu veću od običnog radnika, a manju od one koja joj je bila namenjena. Dani su joj prolazili u mislima, a misli su bile usmerene na nju. Mirjana Parić. Zanosnu brinetu sa bob frizurom, jakih listova, elokventnu, inteligentnu, neverovatno dobrog pamćenja i ogromne lukavosti svojstvene samo raspuštenicama, ali raspuštenica nije bila, bar ne sada. Od prvog dana na radnom mestu ju je primetila, od prvog dana je čeznula da ljubi te punačke obraze, da joj stiska salo na kukovima. Sanjala je neverovatne mirise koji su se širili iz Mirinog prisustva, da mutav progovori, rekao bi narod. Mirisi koji stvaraju glad, onu polnu, glad koju je od svih ponajviše posedovao Milinko, njen muž, Emin suparnik, arhi-neprijatelj, oniža sirovina koju su svi poštovali, istovremeno ga ogovarajući i nesvesno mu zavideći. Nije mogla da se meri sa tim, nije imala da ponudi ništa, ništa što bi Miru navelo da ostavi tog kromanjonca, da ostavi muškarce uopšte i da dođe njoj, Emiliji. Sve tajne, a najpre neuzvraćene, ljubavi vode do neizdrža, neutoljive strasti. Ova dalje do obolenja, nekih koja se prikažu fizički, drugih koja su pritajena, ako ništa, a ono svom kliconoši. Ljubav joj je dala smisao, smisao je usmeravala sudbina, a sudbina je za nju spremila veliku bol. Ema je kopnila iz dana u dan, isparavala je prateći svoju maštu u etar potrošenih misli. Zatvarala je krug svog kazamata polako ploveći ličnim Stiksom, tečnom mržnjom, u koju su se ulivali rukavci ljubomore i čežnje, jadikovanja i boli. Tekla je njena Stiga u koritu izgrađenom od nastranosti i samoprekorevanja. Sama svoj čamdžija, prevozila je svoju dušu nesvesno do ličnog pakla, veslajući pomoću izvitoperenih nagona. Sve dok ne dobi nadu na slavi kod susetke iz Runjana, sa Popovog raskršća, neke ćorave Smiljke, koja u poverenju ispriča Emilijinoj majci i sestri nešto, što je obećavalo potpuni obrt. Naime, Smiljkin sin jedinac, pijanica i ženomrzac sa levom obrvom skroz riđom, već desetak godina nije izlazio iz jarka, hitao je ka prevremenoj i bolnoj alkoholičarskoj smrti. Sve su bezuspešno pokušali Smiljka i njen blaženo-počivši suprug, koji je od muka iznemogao. Dok joj ne dođe u goste za Mladence rođaka udata u Negotin i na sam prizor Smiljkinog jedinca, koji je vonjao na špiritus i pišaću, uputi Smiljku u selo Zlokuće gde ima jedan vrač koji joj može ovu nesreću rešiti. Ne gubeći vreme Emilija je zapisala ime sela i maga i istog dana krenula put Vlaške Krajine. Retko je slušala priče o rosuljama, gatarama, vidovnjacima i vračarama. Možda nekoliko puta i to dok je bila devojčica. Svodile su na rekla-kazala. Otac, dok je bio živ, disao je komunizam, a ove stvari su u FNR Jugoslaviji bile zabranjene zakonom. Nečega je tu bilo, nečega izvan njene moći poimanja, što joj je ulivalo poverenje i pouzdanost. Jasno je videla da samo gatka može ukloniti prepreke, da je vračka odgovor na njene zahteve. Želela je žarko da neko uzme njenu sudbinu u svoje ruke, da je zastupa pred suđajama, da razmrsi klupko njenog života. Nije marila za izgled trošne durungače, na koju su je seljani uputili i na njihove čudne, gotovo prekorne, poglede. Opojna kad memle pomešana sa tamjanom i belim slezom je opila, a Sabran, veštac, je svojim začuđujuće dubokim glasom, koji uopšte nije slutio njegovu neuglednu pojavu, umirio njenu uzbuđenost. I pre nego što je bilo šta zaustila on je počeo -Toi što iskaš ne poda’e se svakoi- mogla je da oseti bilo u ušima, podrhtavalo je kao opne plemenskih bubnjeva -Čui men’ vamo, sa’ ću ti reknem! Će ‘vak’ d’ uradiš. Će me doneseš ot svakoi po slike, al to posl’ek. Ondak kat se vrneš. Će me doneseš joške i prvi krv kat pusteš ove mene, će gu naberemo ostalo.- -Koliko će me koštati? Ako smem da primetim, još vam nisam ni rekla u čemu je stvar- progovori ona i zabuni samu sebe jednoličnošću svoga glasa i izborom reči. -Će te košta, al’ neće u pare. Men’ novci ič ne vrede! A ja vidim kol’ko treba.- Počeo je da gladi proćelavu glavu na kojoj je rastao poneki pramen sede ućebane kose- Usud ‘e u men’ gospodar i svaki dan živim druge suštastvo. Udes bude kaki njeg’ naprave jednodančići, u teb’ ‘e ta’ Milenko, niki brigi nema, sve ‘e napraveno...- Završio je zagledan u tačku, polutiho. Kad se vraćala drugi put, odlučila je da ne sluša osećanja, nego da razmišlja i razgleda. Ona, visokoobrazovana dama, iz poštene kuće, neće ipak pasti pod čini požude i nekih tamo magija. Neće je niko prevariti. Prethodno putovanje je delovalo maglovito kao kroz san, a niko ne voli da bude iskorišćen, posebno ne nadmudren seljačkim lukavstvom. Došla je ispred brvnjače i opet isti opojni miris povratio joj je prošli zanos, zatvorila je oči i čula je Mirin zarazni smeh, videla je njene zeleno-plave oči i predala se. -Vaktile se dođe! Volem kat su čoveci i ženskadija sas tavakava dobra tabija.- Dočeka je na vratima, a da ga nije ni primetila kad je izašao. -Izvole d’ uđeš! Vazđečtiši se otai misli sas žižak! Ja s’m gu vide’, kuj se ti razmisleš!- Teško da je običan čovek mogao imati toliko začaravajući glas i samopouzdanja u stavu. -Vadi ote slike, se počnem vražat’!- Složila je slike na grabovu dasku koja je služila kao sto, prvo Mile, pa ona, a Mira na kraju, tim redom je veštac tražio.
Sabran zapali omanji komadić uglja, pa ga stavi u neko improvizovano kandilo od mesinga. Zatim dodade preko uglja dva tri bela kamenčića, poput komadića tamjana. Na kraju poče bajati na vlaškom. Tek poneku reč je razumela, svoje i njihova imena, međutim njena duša je poimala, ispunila se dugo očekivanim spokojom i sve je poprimilo novi smisao. Sve vreme je sebe i nju zapljuskivao vodom iz drvene činije, za koju je posle saznala da se zove mrtvačka, pomoću neke omanje plećke. Kad je završio dao joj je uputstva šta dalje da radi. Na sledeći pun mesec će morati da izađe do najbliže raskrsnice bez saplitanja i osvrtanja, pa da dvanaest puta brzo izgovori, udarajući brezovim štapom u zemlju na svaki slog: ”Dakă draku kată sufljitu, k-йj dйă nou ursa, dakă tu nu-ĭ vi dйă, tu vi fi mortaśină”. Zatim da na jedan žuti utorak ili na drvenu subotu napravi 3 kruga oko kuće, hodajući unazad. Pa će odmah sledećeg dana zaklati pevca, krv da mu istoči u posebnu šerpu i pusti šest dana da se skori, pa je onda prospe na među sa prvim komšijom. Odseće pevcu krestu i desnu nogu. Krestu da baci u dvorište kod nesuđene tokom nekrštenih dana, između Božića i Bogojavljenja, pevca za levu nogu da obesi na tavanu svoje kuće. Ako sve obavi kako joj je rečeno, onda da prati na vestima kad se sastanu engleski pop i rimljanski pop, tad će se njegova vradžbina ostvariti.
-Sak sam završio, što ja možem. Ti ostalo sam’ moraš! Drž’ na pamet nekrštene dane, ak’ bidneš, će bidne sve kak’ valja!-
Sreda, 23. mart 1966. godine. Dimnjaci Viskoze šalju pojačanje odveć gustim oblacima, koji lete nisko, neznatno iznad ptica. Tmurno proleće, ovdašnje lozničko, puno suprotnosti, živahno i melanholično. Od vigornih pupoljaka do leševa glodara koji gnjile oslobođeni od snega i mraza, tako se Vesna odvijala spolja. A iznutra, miris itisona pomešan sa dimom cigareta, aroma registratora i bezbrojnih papira natopljenih mastilom, drveni prelakirani stolovi sa blago neravnom površinom, škljocanje heftalice i udarci slova pisaće mašine. Tranzistor je tiho svirao, Emilija je palila cigarete jednu na drugu, kad je melodija uvodne špice vesti prenu iz prolećne letargije. Uvijala je pramen kose mahnito, a slobodnom rukom pojačavala zvuk uređaja, vesti iz sveta, konačno! -Danas i sutra, u Rimu,- govorio je spiker, sa odvažnim glasom koji se Emiliji učini neverovatno sličnim Sabranovom -posle četiri stotine godina, po prvi put će se susresti Papa Paul šesti, poglavar Rimokatoličke crkve i Kanterberijski nadbiskup Majkl Remzi poglavar Anglikanske crkve.- Odjednom grlo poče da je steže. Glava joj se učini teška poput džaka krompira, pa je u trenutku morala da je spusti na sto, vrat taj teret nije mogao izdržati. Oči joj se zakrvaviše. Osetila je jak pritisak iznutra, kao da hoće da ispadnu, kao da nešto pokušava da izađe iz nje. I dalje sa glavom na stolu, poput nekog osuđenika na giljotini, pokušala je da dohvati telefon, da pozove hitnu pomoć. Nogama i rukama se koprcala kao zaklana kokoška i već je bilo kasno, uz stravičan prasak, koji je dolazio iz njene glave, izgubi svest.
-Dođi sine, dođi ‘vamo!- dovikivala je zanosna Mira svoju ćerkicu, koja je bezbrižno trčkarala po dvorištu. -’Oće čiča Toma da nas slika! Dolazi, bre, ‘vamo Stajka, jebo li te usud!- Ema je čula Mirin pomalo hrapav, zavodnički glas i poče da prebira rukama po glavi, tražeći dokaze da je pukla. “Šta li se dogodilo”, mislila je, “jel ovo moj pakao? Da je slušam svakog dana, da umirem od požude? Jeb’li me svi sveci, kad i odoh kod onog vlaškog đavola!”. Opet ču Maru kako viče -’Ajde, bre, Milinko! Pa ti stvarno nisi normalan čovek! Mog’o bi da zaspiš stojećki! Izlazi iz tih kola, bre!- U tom Ema otvori oči i ugleda dlakave mišićave podlaktice u svom krilu, sa cigarom u desnoj ruci i njene noge u muškim pantalonama na peglu. “Mora da sam umrla ili sam poludela, treće nema!”, uzviknu tuđim glasom i izađe iz automobila.
Vazđečtȉši-ostaviti se nečega, prekinuti
Vaktile - Tačno, na vreme
tabija - Narav
žižak - vatra
Dakă draku kată sufljitu, k-йj dйă nou ursa, dakă tu nu-ĭ vi dйă, tu vi fi mortaśină - Ako đavo traži dušu, daće novi udes, ako ne daš dušu, bićeš leš
Коментари
Постави коментар