Прабаба / Prababa

Сунчаног и топлог 31. маја 1954. године, Розалија се пробудила пре сунца, као и увек, и дуго је седела поред отвореног прозора, гледајући прве крадљивце дана, пекаре и уличне продавце како се множе по улици.  Дан је мирисао на кал и плесан, као и сваки последњи дан у мају у Београду.
Данас ће доћи праунук, размишљала је док се чешљала, чкиљећи  у свој остарели одраз у огледалу, она га никад није видела, а већ би требало да се овековече на фотографији. Имала је благи звон у ушима и ,сходно томе, очекивала је добре вести, али ју је свраб носа бринуо. Ћерка, такође Розалија, покрштено Ружа, јој је пре неки дан прочитала текст из Политике, који је говорио о сврабу у носу као одговору тела на свеприсутност полена у ваздуху, али она је добро знала да то "гута" исисава крв из њене слузокоже, наговештавајући срџбу и љутњу.
Сат је откуцао једанаест и петнаест и то је био знак да крену ка Цветном тргу. Ержебет је просула воде за њима, а nagyi је већ спремила комадић хлеба у џепу и белу салвету. Десну чарапу је навукла наопачке, обавила је све што је било до ње. Само име фотографа јој је уливало неповерење. Морис Алшер. Понављала га је, мрмљајући себи у браду, скоро као прастару бајалицу. Јевреји су одувек били озлоглашени, посебно код мађарских католика. Нису могли да их уклопе и асимилују, као што су то урадили са Србима и већином Хрвата, а причало се и да носем могу да нањуше да ли је жена јалова, које су боје дечије поткошуље зими и кад ће Дунав да излије. Њена бака јој је приповедала лети и да су им очи урокљиве и да са
њима наводе жене да постану вештице, а сви су знали да се до средине 19. века вештицама судило легалним, правним путевима, са све поротом и јавним тужиоцем. Такође, вампири
који су долазили из Србије су били под директном контролом рабина. Није јој било свеједно, облиле су је ситне грашке зноја и испод кошуље са високом крагном осетила је хладноћу непознатог.
Док су ходали пењући се ка Теразијама преко Зеленог Венца, држала је Белу за руку и покушавала да врати свој мир старости и потпуно извесне будућности. Ружа и Бела су разговарали о нечему, али није могла да слуша.
Како не могу да примете те огромне, змајеве облаке што долазе од Земуна? Зар не осећају ветар гарабонцида? Боље је да их не узнемирава, казаће се само. Ћерке су задњих два, три месеца почеле да јој пребацују за њене ситне обреде, како је сујеверје одводи од суштине њиховог чистог католичанства и како је свет сада модеран, нема више вештица и вампира, гута и фена. Али она се није могла поколебати.
Szépasszony јој је 36 година раније завела Илију, заробила га је и очарала пред крај рата, држала га је заточеног у шуми, хранила се његовом срећом и заслађивала са жучи.
Он јој је то испричао само једном, пијан од шљивовице, празних очију и без застајкивања, као при исповедању затвореника осуђеног на доживотну робију или смрт.
Како онда могу да тврде супротно и да јој се подсмевају. Њој, која их је родила, одгајила, припремила за живот. Није важно, још мало јој је остало и вратиће се одакле је дошла. Само да прође овај дан и та проклета фотографија.
Застала је да удахне дубље и прекрсти камен, то ће им осигурати добар пут. Кад су стигли до атељеа прво што је приметила била је дискретно постављена Давидова звезда, угравирана са доње стране кваке. Не би је ни видела да Ружа није испустила своју машну за косу, док је намештала немирни прамен. Добро је осмотрила Белу и на своје изненађење видела је како му се мршаве ногице тресу. Ухватила је његов несигуран поглед и запазила је убледело лице и чврст стисак на комад папира који је носио у руци.
Он је осећао, добро је, бар неко. Нежно је климнула главом са благим очима и осмехом у углу усана, утеха какву само бака унуку може да пружи. Знала је да се и њему чини како су ухватили бесконачност тренутка, а одлука није могла бити њихова.
Ружа, будући заузета својом машном није приметила ништа од овога. "Он је најјефтинији, али прави уметник" прозборила је Ружа и ноншалантно је гурнула кваку. Увукла је Белу, држала га је за руку, обадве су биле мокре и хладне, њена и његова.
Поздравио их је нижи човек, густих обрва и бркова и брзих очију. Лакнуло јој је. "Па он је безопасан", помислила је и почела да прекорева своју несигурност и сујеверје.
Дубоко у свом унутрашњем дијалогу, није ни приметила кад је човек Ружи рекао да иде по газду, а затим спретно нестао иза застора од дебеле чоје. Чула је Белин дубок удах и гутање кнедле, пренула се из заноса, а пред њима се појавио други мушкарац.
Орловског носа, ретких брчића са белим шеширом на глави и штапом у руци одговорио је појавом на све њене страхове. Док је седала испред зида од дрвених дашчица који је служио као позадина слике није више ни чула, ни примећивала околину.
Шта им је Бог наменио није знала. Зашто се ово њој дешава, није ни било битно, али Бела, па он је невино дете. Алшер је са јаким румунским акцентом објаснио како да се наместе, она ће сести на столицу, а Бела ће стати поред ње и ослонити се левом руком на десно колено.
Рекао му је да остави папир, који је читав дан носио са собом, али Бела то није желео, само је одречно одмахнуо главом. Неповерење и напетост су могли да се намиришу, ухвате, виде. Само је Ружа била слепа за све знаке.
Млађи човек, помоћник, је постављао камеру и дисао дубоко, сваки издах је био гласнији, изгледало је као да ће добити падавицу, зној му је натопио обрве и бркове и сада се цедио низ њих као са четина борова. Неизбежно је оно што следи, мислила је.
Како да спаси Белу, кад већ себе није могла? Ружа је одговорна, већ је ишла код њега, сада је то јасно могла да види , читав догађај. Зашто нема добрих вести, још увек их нема, морале су досад стићи.
Јеврејин је стајао иза сталка са камером и нешто прерачунавао, гледао кроз објектив, па са обадве стране и давао инструкције другом. Опет је поновио захтев праунуку да остави папирић и Ружа је чак и пошла да му га извуче из руке.
Малишан је опрезно склонио шаку и са престрашеним изразом се извио преко прабабиног крила. Неће га више дирати, не смеју покварити илузију слободне воље. Да је имала гласа, рекла би им "доста!". Изгубила га је давно, кад је због немачке окупације била приморана да остане у Хоргошу упркос великој прехлади.
Алшер није био задовољан овим, али се повукао, засад. Дао им је елегантни знак руком да се не померају више, сагео се иза камере, своје дугачке, лоповске - мислила је она, прсте је поставио на управљачку дугмад и чекао.
Није знала колико је времена прошло, колико су чекали да се нешто догоди. Светлост је дошла ненадано и заслепела је, фотографски блиц. Није имала више моћ над својим удовима, мишићима, чак и мислима. Осећаји су и даље остали.
Осећала је Белин лакат на својој бутини, тврдо седиште столице, промају која је долазила из предњег дела атељеа, али ништа није могла да измени. У истом тренутку је била сама и није, лака попут ваздуха и свом тежином на фотографској столици.
Цео кадар се померио у једном покрету, није више видела зелени застор од чоје, камеру и сталак, Јеврејина и помоћника, Ружу и Белу. Једино што је могла да потврди је да је то била она. Баш она, стара Розалија, мати многима, баба и прабаба. Мађарица и католкиња, а опет стара Оногурка, бугарско-туркијског порекла.
Сад ће сви видети шта су ти Јевреји у бити, колико им је мало потребно да преваре и зачарају, искористе зле чини свог Елохима, племенског бога наклоњеног само њима и ником више, што је клао прворођене Египта као да су јагањци и раздвајао море само да они прођу. Схватиће њене ћерке да није била луда и да је баш напротив, имала право у свему.
Доживеће да се њен глас слуша, осим код синова који код Унгара слепо обожавају мајку, чуће је и други мужеви, чуће је жене. Заслепљујући чеони бол је показао да је још жива, и даље није могла да види, али знала је да је у мрачној соби јер је осећала топлоту, попут црвене боје. Испарења су постала несносна и изгубила је чак и њух, који ју је служио све ове године.
Шта даље. Опет није могла да осети Белу. То је добро, значи да је успео утећи. Ружо, Ружо, да ли ти је жао што си била слепа на моје путоказе? Да ли су мање смешни јутарњи ритуали? Коначно светлост, заслепљујућа светлост, ко зна да ли ће и моћи да се навикне на сунце опет. Да ли ће видети танке обрве свог праунука и своје квргаве прсте, са бурмом на левој руци.
Колико је времена прошло и зашто је нису пре спасили, како су је успели наћи. Сигурно ју је Јеврејин послао у свој пакао, зборник душа које су се противиле њиховој хегемонији. Кад је коначно навикла очи, видела је лик.

Одмах је препознала свог Илију, тог доброг човек, упркос његовом српству. Изгледао је безбојан и непокретан, али опет пун живота и пречисте душе. Није могла да се окрене и даље није имала контролу над телом. Толико година без гласа ју је учинило неприметном, закључила је. Мирећи се са чињеницом да је остала непокретна од злог опита јудејског врача, угледала је нешто што не може бити истина.
Себе. То су биле њене, катарактом ослабљене, очи, црна коса и од старости изношене уши. Као да је то било мало, следећег је видела и малог Белу, сада већ момчића од 14 година, како је гледа са знатижељом. Очима је показао да је свестан околности, ни он није имао глас, како би могао рећи нешто више о тој утвари са њеним ликом која је стајала поред њега.
Њена двојница је пребриса са крпом као да је део намештаја, из неколико покрета, крпом од конопљиног влакна, благо навлаженом са цеђи. Опет неста светлости и прође неодређено дуго времена, Илију није видела после двојнице, а тек ћерке.
Опет се појави светлост и тада угледа Белу, са танким младићким брчићима, светлим попут косе која је била подшишана по некој новој моди, то је једино могла запазити. Видела је како подиже нешто што је светлело јаче у десној руци и питала се да ли није умрла? Шта се дешава? Ако јесте, како се стално буди или тако дубоко спава и које је значење ове јаве или снова, шта год било у враг са свим.
Бела је подигао огледало, то је могла да примети, поставио га је испред ње и она је могла само да остане нема заувек.
Видела је ово:

Sunčanog i toplog 31. maja 1954. godine, Rozalija se probudila pre sunca, kao i uvek, i dugo je sedela pored otvorenog prozora, gledajući prve kradljivce dana, pekare i ulične prodavce kako se množe po ulici.  Dan je mirisao na kal i plesan, kao i svaki poslednji dan u maju u Beogradu.

Danas će doći praunuk, razmišljala je dok se češljala, čkiljeći  u svoj ostareli odraz u ogledalu, ona ga nikad nije videla, a već bi trebalo da se ovekoveče na fotografiji. Imala je blagi zvon u ušima i ,shodno tome, očekivala je dobre vesti, ali ju je svrab nosa brinuo. Ćerka, takođe Rozalija, pokršteno Ruža, joj je pre neki dan pročitala tekst iz Politike, koji je govorio o svrabu u nosu kao odgovoru tela na sveprisutnost polena u vazduhu, ali ona je dobro znala da to "guta" isisava krv iz njene sluzokože, nagoveštavajući srdžbu i ljutnju.

Sat je otkucao jedanaest i petnaest i to je bio znak da krenu ka Cvetnom trgu. Eržebet je prosula vode za njima, a nagyi je već spremila komadić hleba u džepu i belu salvetu. Desnu čarapu je navukla naopačke, obavila je sve što je bilo do nje. Samo ime fotografa joj je ulivalo nepoverenje. Moris Alšer. Ponavljala ga je, mrmljajući sebi u bradu, skoro kao prastaru bajalicu. Jevreji su oduvek bili ozloglašeni, posebno kod mađarskih katolika. Nisu mogli da ih uklope i asimiluju, kao što su to uradili sa Srbima i većinom Hrvata, a pričalo se i da nosem mogu da nanjuše da li je žena jalova, koje su boje dečije potkošulje zimi i kad će Dunav da izlije. NJena baka joj je pripovedala leti i da su im oči urokljive i da sa

njima navode žene da postanu veštice, a svi su znali da se do sredine 19. veka vešticama sudilo legalnim, pravnim putevima, sa sve porotom i javnim tužiocem. Takođe, vampiri

koji su dolazili iz Srbije su bili pod direktnom kontrolom rabina. Nije joj bilo svejedno, oblile su je sitne graške znoja i ispod košulje sa visokom kragnom osetila je hladnoću nepoznatog.

Dok su hodali penjući se ka Terazijama preko Zelenog Venca, držala je Belu za ruku i pokušavala da vrati svoj mir starosti i potpuno izvesne budućnosti. Ruža i Bela su razgovarali o nečemu, ali nije mogla da sluša.

Kako ne mogu da primete te ogromne, zmajeve oblake što dolaze od Zemuna? Zar ne osećaju vetar garaboncida? Bolje je da ih ne uznemirava, kazaće se samo. Ćerke su zadnjih dva, tri meseca počele da joj prebacuju za njene sitne obrede, kako je sujeverje odvodi od suštine njihovog čistog katoličanstva i kako je svet sada moderan, nema više veštica i vampira, guta i fena. Ali ona se nije mogla pokolebati.

Szépasszony joj je 36 godina ranije zavela Iliju, zarobila ga je i očarala pred kraj rata, držala ga je zatočenog u šumi, hranila se njegovom srećom i zaslađivala sa žuči.

On joj je to ispričao samo jednom, pijan od šljivovice, praznih očiju i bez zastajkivanja, kao pri ispovedanju zatvorenika osuđenog na doživotnu robiju ili smrt.

Kako onda mogu da tvrde suprotno i da joj se podsmevaju. NJoj, koja ih je rodila, odgajila, pripremila za život. Nije važno, još malo joj je ostalo i vratiće se odakle je došla. Samo da prođe ovaj dan i ta prokleta fotografija.

Zastala je da udahne dublje i prekrsti kamen, to će im osigurati dobar put. Kad su stigli do ateljea prvo što je primetila bila je diskretno postavljena Davidova zvezda, ugravirana sa donje strane kvake. Ne bi je ni videla da Ruža nije ispustila svoju mašnu za kosu, dok je nameštala nemirni pramen. Dobro je osmotrila Belu i na svoje iznenađenje videla je kako mu se mršave nogice tresu. Uhvatila je njegov nesiguran pogled i zapazila je ubledelo lice i čvrst stisak na komad papira koji je nosio u ruci.

On je osećao, dobro je, bar neko. Nežno je klimnula glavom sa blagim očima i osmehom u uglu usana, uteha kakvu samo baka unuku može da pruži. Znala je da se i njemu čini kako su uhvatili beskonačnost trenutka, a odluka nije mogla biti njihova.

Ruža, budući zauzeta svojom mašnom nije primetila ništa od ovoga. "On je najjeftiniji, ali pravi umetnik" prozborila je Ruža i nonšalantno je gurnula kvaku. Uvukla je Belu, držala ga je za ruku, obadve su bile mokre i hladne, njena i njegova.

Pozdravio ih je niži čovek, gustih obrva i brkova i brzih očiju. Laknulo joj je. "Pa on je bezopasan", pomislila je i počela da prekoreva svoju nesigurnost i sujeverje.

Duboko u svom unutrašnjem dijalogu, nije ni primetila kad je čovek Ruži rekao da ide po gazdu, a zatim spretno nestao iza zastora od debele čoje. Čula je Belin dubok udah i gutanje knedle, prenula se iz zanosa, a pred njima se pojavio drugi muškarac.

Orlovskog nosa, retkih brčića sa belim šeširom na glavi i štapom u ruci odgovorio je pojavom na sve njene strahove. Dok je sedala ispred zida od drvenih daščica koji je služio kao pozadina slike nije više ni čula, ni primećivala okolinu.

Šta im je Bog namenio nije znala. Zašto se ovo njoj dešava, nije ni bilo bitno, ali Bela, pa on je nevino dete. Alšer je sa jakim rumunskim akcentom objasnio kako da se nameste, ona će sesti na stolicu, a Bela će stati pored nje i osloniti se levom rukom na desno koleno.

Rekao mu je da ostavi papir, koji je čitav dan nosio sa sobom, ali Bela to nije želeo, samo je odrečno odmahnuo glavom. Nepoverenje i napetost su mogli da se namirišu, uhvate, vide. Samo je Ruža bila slepa za sve znake.

Mlađi čovek, pomoćnik, je postavljao kameru i disao duboko, svaki izdah je bio glasniji, izgledalo je kao da će dobiti padavicu, znoj mu je natopio obrve i brkove i sada se cedio niz njih kao sa četina borova. Neizbežno je ono što sledi, mislila je.

Kako da spasi Belu, kad već sebe nije mogla? Ruža je odgovorna, već je išla kod njega, sada je to jasno mogla da vidi , čitav događaj. Zašto nema dobrih vesti, još uvek ih nema, morale su dosad stići.

Jevrejin je stajao iza stalka sa kamerom i nešto preračunavao, gledao kroz objektiv, pa sa obadve strane i davao instrukcije drugom. Opet je ponovio zahtev praunuku da ostavi papirić i Ruža je čak i pošla da mu ga izvuče iz ruke.

Mališan je oprezno sklonio šaku i sa prestrašenim izrazom se izvio preko prababinog krila. Neće ga više dirati, ne smeju pokvariti iluziju slobodne volje. Da je imala glasa, rekla bi im "dosta!". Izgubila ga je davno, kad je zbog nemačke okupacije bila primorana da ostane u Horgošu uprkos velikoj prehladi.

Alšer nije bio zadovoljan ovim, ali se povukao, zasad. Dao im je elegantni znak rukom da se ne pomeraju više, sageo se iza kamere, svoje dugačke, lopovske - mislila je ona, prste je postavio na upravljačku dugmad i čekao.

Nije znala koliko je vremena prošlo, koliko su čekali da se nešto dogodi. Svetlost je došla nenadano i zaslepela je, fotografski blic. Nije imala više moć nad svojim udovima, mišićima, čak i mislima. Osećaji su i dalje ostali.

Osećala je Belin lakat na svojoj butini, tvrdo sedište stolice, promaju koja je dolazila iz prednjeg dela ateljea, ali ništa nije mogla da izmeni. U istom trenutku je bila sama i nije, laka poput vazduha i svom težinom na fotografskoj stolici.

Ceo kadar se pomerio u jednom pokretu, nije više videla zeleni zastor od čoje, kameru i stalak, Jevrejina i pomoćnika, Ružu i Belu. Jedino što je mogla da potvrdi je da je to bila ona. Baš ona, stara Rozalija, mati mnogima, baba i prababa. Mađarica i katolkinja, a opet stara Onogurka, bugarsko-turkijskog porekla.

Sad će svi videti šta su ti Jevreji u biti, koliko im je malo potrebno da prevare i začaraju, iskoriste zle čini svog Elohima, plemenskog boga naklonjenog samo njima i nikom više, što je klao prvorođene Egipta kao da su jaganjci i razdvajao more samo da oni prođu. Shvatiće njene ćerke da nije bila luda i da je baš naprotiv, imala pravo u svemu.

Doživeće da se njen glas sluša, osim kod sinova koji kod Ungara slepo obožavaju majku, čuće je i drugi muževi, čuće je žene. Zaslepljujući čeoni bol je pokazao da je još živa, i dalje nije mogla da vidi, ali znala je da je u mračnoj sobi jer je osećala toplotu, poput crvene boje. Isparenja su postala nesnosna i izgubila je čak i njuh, koji ju je služio sve ove godine.

Šta dalje. Opet nije mogla da oseti Belu. To je dobro, znači da je uspeo uteći. Ružo, Ružo, da li ti je žao što si bila slepa na moje putokaze? Da li su manje smešni jutarnji rituali? Konačno svetlost, zaslepljujuća svetlost, ko zna da li će i moći da se navikne na sunce opet. Da li će videti tanke obrve svog praunuka i svoje kvrgave prste, sa burmom na levoj ruci.

Koliko je vremena prošlo i zašto je nisu pre spasili, kako su je uspeli naći. Sigurno ju je Jevrejin poslao u svoj pakao, zbornik duša koje su se protivile njihovoj hegemoniji. Kad je konačno navikla oči, videla je lik.

Odmah je prepoznala svog Iliju, tog dobrog čovek, uprkos njegovom srpstvu. Izgledao je bezbojan i nepokretan, ali opet pun života i prečiste duše. Nije mogla da se okrene i dalje nije imala kontrolu nad telom. Toliko godina bez glasa ju je učinilo neprimetnom, zaključila je. Mireći se sa činjenicom da je ostala nepokretna od zlog opita judejskog vrača, ugledala je nešto što ne može biti istina.

Sebe. To su bile njene, kataraktom oslabljene, oči, crna kosa i od starosti iznošene uši. Kao da je to bilo malo, sledećeg je videla i malog Belu, sada već momčića od 14 godina, kako je gleda sa znatiželjom. Očima je pokazao da je svestan okolnosti, ni on nije imao glas, kako bi mogao reći nešto više o toj utvari sa njenim likom koja je stajala pored njega.

NJena dvojnica je prebrisa sa krpom kao da je deo nameštaja, iz nekoliko pokreta, krpom od konopljinog vlakna, blago navlaženom sa ceđi. Opet nesta svetlosti i prođe neodređeno dugo vremena, Iliju nije videla posle dvojnice, a tek ćerke.

Opet se pojavi svetlost i tada ugleda Belu, sa tankim mladićkim brčićima, svetlim poput kose koja je bila podšišana po nekoj novoj modi, to je jedino mogla zapaziti. Videla je kako podiže nešto što je svetlelo jače u desnoj ruci i pitala se da li nije umrla? Šta se dešava? Ako jeste, kako se stalno budi ili tako duboko spava i koje je značenje ove jave ili snova, šta god bilo u vrag sa svim.

Bela je podigao ogledalo, to je mogla da primeti, postavio ga je ispred nje i ona je mogla samo da ostane nema zauvek.

Videla je ovo: