Nečitka priča zajedničke noći

Njen nepomičan pogled podsećao je na one teške uzdahe koji vremenom bivaju sve teži. 

Da li je bila ubijena žalošću ili ispunjena srećom? Tako bleda bez trunke nagoveštaja koji bi njene emocije opisali, ličila mi je na Mona Lizu. Ali, ne mogu biti neiskrena, njen je lik zaista prirastao za moju dušu. Raščupana kosa, nenaglašen i poptuno nevidljiv smešak koji možda postoji samo u mojim očima prikriveno su mi stvarali neobičnu misao. Da li je u tom trenu bila srećna? Jer, njen pogled zauvek je ostao okamenjen slikom. Možda je imala prikriveno, ali duboko, nepoverenje prema svetu i bila apsolutan skeptik. Dok u isto vreme vidim u njoj stišano i zamišljeno, ali dobroćudno, biće. Zato ona postaje oličenje dobrote, lepote, istinske i divne neobičnosti, i zauvek ostaje okamenjena kao retka, izuzetna stvar, kao neopipljiva čežnja i neverovatna uzdržanost i onda... sam taj dodir sa realnošću nenametljivo, ali vidno, povlači zavese ispred nas i kreće ta oskudna predstava života i prolaznosti. 

Je li ovo devojka sa čitanke ili je ovo moje ogledalo?