Koncetrični krugovi

Ništa ne znati, a sve juriti i želeti! Tužno je to. 

Da li danas ići na posao? Pa šta bude. I to je pitanje. Dobrovoljna robija. Potpisana... Plaćen si, iz tog kaveza teško možeš. Zadužen. Stiskanjem. Preživljavanjem. Duhom konzumerizma-  zarobljen. Treba mi ovo... treba ono...

I to svaki dan. Od kad se probudiš šta sve treba. Sve to i ono... i večni strahovi.Zadnjih dvadest, trideset godina. Ko im još broj zna. Šta će biti? Da li će rata biti? Dići će branu u vazduh. Eksplodirala nuklearka. Pomračenje Sunca. Slepilo. Brini. Beži. Ćuti. Sklanjaj se. Biće gore. Bezgranična čekanja. Hleba. Ulja. Plata. Vođa. Boljeg života. Ostati? Otići?... ah. Sunce tuđeg neba izgleda greje.

Da li je život nešto više od pukog preživljavanja i žongliranja sa računima svakog meseca? Ako se odlučiš za cipele, pogibe račun za struju. Izlišna je svaka priča o politici. Degute.Jedini pravi osećaj. Ignore. I ne zaslužuju bolje. Ima li "vakcine" za sve ovo? U osnovi vakcine je unošenje malih doza obeskličenog patogena u organizam, i odgovor je imunitet na tu bolest. Koliko patogena svuda okolo nas, godinama, i još nismo stvorili imunitet. 

Sve znati, a ništa ne juriti i ne želeti? Tužno je i to, slažete li se?