Znanje Nadima

Znanje je potrebno. Život je uragan. A srce gde je? U sredini? Miru?

.

Početak i kraj naših delanja, nadanja, čak i poriva je mir. Snaga. Nije volela sebe. Znala je to. Dozvolila je da je potope. Oglušila se o samu sebe. Svoj trud, rad, znanje. Nije plakala. Њet. To ne. Sve ćes videti, al' njenu suzu ne. Amputirala je deo sebe, u njega uredno spakovala svoje mogućnosti, snagu, veru, znanje. Spakovala zajedno sa bolom. Zabravila sa devet brava. Dešava se. Razmišljala je o tome da li uopšte ima osecanja? Koliko je snage i moći potrebno? Dešavalo vam se to? Čitav svet na vašim ramenima? Pokušavate održati ravnotežu,ali teško ide, popušta. Gubi se korak, racio odlazi. On, bol, je put. On je prijatelj. Da ga nema, bili bi zombiji.  Kako bismo shvatili da smo ljudi. To je tešilo. Davalo snagu u besanim snovima, u nemirima. U haosu. Svet se rušio.. Njen svet. Njen romantični svet. Dok nije shvatila da je to sve predrasuda. Izgleda kao Sneško Belić.. Topi se. Nestaje. Na njene oči. Gle utopija. Magla i svež zrak. Sramota je. Da, pomalo. Istina. A ne zna niti zbog čega? Ponašanja drugih ljudi? U glavi pulsira, želudac vri. Boze daj joj snage. Još ovo. Još ono. Kako je došlo do svega? Kinjila je sebe neprestano. Zašto joj je potrebno ovo iskustvo? Čemu? Ranjena ptica. Pada, a Zemlja je daleko. U glavi prevrće očajanje..U danima tuge, zasuta bezumljem i nerazumevanjem nije jasno razaznavala svoju snagu. I taj bol, neizreciv, bio je njena snaga. Jasnoća je dolazila lagano.

.

Da li je to njen život? Koliko je ostalo? Kako će provesti preostalo vreme? Da li ima odgovornost prema sebi? Nije smela, plašila se.