U službi svrhe

Njen bol je njen drug. Kako inače dopustiti amputiranom delu sebe da živi. Pretvoriti ga u bol. Spustiti ga na nivo ružnog pačeta, ostaviti u depo zaostavštine. Ipak on je tu. Izlazi iz tihog sumraka. Nekad bljesne na površinu, ali samo kad se ona najmanje nada. I kad nije pripremljena za njega. Ko je, i kad, pripremljen na bol?
.

Zaobli ga, zaokrugli. Spakuje u ladicu... i krene. Tup je. Reže polako. Ali postoji. Tu sa njom.

.

Saživeli su se. Simbioza. Ne mogu biti prijatelji, jednostavno ne, dok ona ne shvati konačno da je on deo nje. Možda u njemu leži njena snaga. Uloge su sada obrnute. Ne može biti i Dalila i Simpson u isto vreme. Nikako. Kada bi samo malo zagrebala po površini može biti da bi uspela. Ali... ne. U to se ne dira.

.
Tu su njene suze. Frustracije. Tajna neuspeha. Briga za decu. Neuselo majcinstvo. Neostvarenost žene. Ne može se u to dirati.

.

Sena je bumerang. Sena je lavina. Lako je sa pahuljicama, prosto na dlanu se istope.... Ne može dozvoliti lavini da krene. Tupost. Obamrlost. Samo jedan život je. Pa šta sa tim!?! Tako je. I on prolazi bez sjaja u očima, bez lepote trenutka. To je ipak samo njena odluka. Shvatila je da nikad nije uzela u obzir da je u pitanju lavirint. Da, lavirint. Lavirint je pun slepih ulica. Besomučnost hodanja sa samim sobom. Bauljanja. Bez jasnog znaka. Stop. To je njena izvesnost i sigurnost. Pustila je suzicu. Ne, suze su ipak za one koji imaju vremena. Ako je pusti doći će do njega. Bola svog. Šta će onda? Šta će biti sa njom? Još jedan evo prodje dan.