Ona je sama

Ona je sama. Shvatila je to. Teško, ali shvatljivo. Sama. Sa sobom. U sebi. Osetila je i znala da je to najvažnije. Iskustvo toga. Da.

.

Priznaš i pokoriš se tom saznanju. Ili beži.Bože, da li visimo? Ta tema je opsedala. To je to, kad si sam sa sobom. Gluposti. Da li iko razmišlja o tome na taj način? Iko normalan.

.

Nikako joj nije bilo jasno, da li visimo ili stojimo!? 

.

Pored gomile problema, stvari koje su je tištile, neisplaćenih računa... obaveza? Sedi sama sa sobom, muči je odgovor na prosto pitanje. Mi jednostavno, u našem virtuelnom svetu, mislimo da postojimo. Možda i osetimo. Imamo li osećaj? Šta je ovo? Kako to izgleda sa Meseca? Visimo? Zaista je lakše razmišljati da je ravna ploča! Stojimo i normlano je. Ali, ako je okrugla??? Visimo. Stvarno, guraš, ziviš. Juriš sebe samu, u izmaglici jutarnjoj, na podnevnoj  kafi. Sretneš se u ogledalu... kako ćeš izgurati sve te obaveze!? Ok, diši... vežbaj... sedi, jedi...ok. Sve ok. Ali samo za sad. Pitala se, dugo i potajno se nadala da će doći do sebe. Ona je super, fancy, uspešna, stabilna. Dobro, šta je stabilnost? Ako visimo. Kako da razmišlja?