Distribucija osećanja

Molila je Svevišnjeg da joj da suze. Presušilo srce. Knedla u grlu. Bila je lavina. Pretila je da se surva. Da je razori. Ni tamo, ni ovamo. Nije se dala progutati. Prosto nemoguće. Njen život je samo njen. Ne može nikom pomoći, ako sebi ne pomogne. Nikada, više nikada, ne želi drugima dati moć. Tu moć koju poseduje svako u sebi, za sebe, za svoj život. Sa polica su joj se smejale knjige, verni prijatelji. Mraz je ledio, a ona je raspremala svoj život. Želela je da veruje koliko je čarobno otvarati ladice uspomena. Hvala. Naslage prašine, možeš pisati po njoj. Uveli snovi njene mladosti željno su cekali da ih barem osvesti. Preraspodeli. Hvala. Ima li ona pravo na to? Da razmišlja o sebi? O svojim osećanjima? Snovima? I pitanje svih pitanja: šta sa tolikim bolom? Šta sa tugom? Da li će suze jednostavno poteći? Ili će srce pući? Da li će taj amputirani deo ipak biti deo nje ili mora stvarati veštacki umetak? Ili ožiljak izbledi?