Čekanja bez reda

Kako je mogla samo da bude toliko sebična i da prihvati sve moguće odgovornosti na sebe?

.

To je osvestilo! Da li si ti kontejner? Da. Tiha luka u koju nekad povremeno,  nekad svakodnevno, okolina krišom i  brutalno  izbacuje kompletno smeće! Velika je luka. Ogromna. Ne shvata svoju širinu i dubinu. Smeća je mnogo. Svuda. Na poslu, na putu do kuće, u kući, dakle svugde. Hvala. Žrtva je sebičnost! Žrtva je agonija. Voliš agoniju? Voliš bol i patnju? Voliš pod? Voliš svoje tlačitelje? Prepustila se patnji i u njoj nalazila smisao. Neizvesnost, najbolji drug. Da li misliš da si toliko moćna da ogovornost svih oko sebe uzmeš na svoja pleća? Zaista jesi? Bezumnike na pijedestal. Još.. Hoćete još? Evo.. Ona je kriva za sve poraze, potonuća.. što je besmisao smisao.. evo još ljubavi, razumevanja, još njenog osećaja krivice. Njen bol ima boju, ona ga čuje. Može ga opipati.. On je put, čuči u uglu. Dala je sve. Za  druge. Da. Kad bi bilo tako. Lepo zvuči. Ali istina je da je izgubila sebe. Sad tumara po hodnicima prošlosti, matriksu.. traži ranjenu sebe. I neprestano se pita: gde je pogrešila? Takoreći, kinji se opet. Da li to sama sebi opet drži predavanje? Hoće li doći taj dan da, prosto i istinski, bude blagonaklona i nežna prema sebi? Kao raspadnuto ogledalo, tu su svi delići, ali sastavi.. Njene nade, snovi, čeznje. Slike koje stvara. Muzika koju sluša. Utisci koje prima. Život koji čeka da se desi. Čeka. On se stvara. Ona ga stvara. Samu sebe. Oblikuje. Svakog dana. Ama baš svakog. Čeka sebe. Iza ćoška. Na uglu ulice. U supermarketu.

.

Koje fragmente sebe tačno očekuje? Šta treba doraditi? Čemu težiti? Može li objasniti samoj sebi? Nikom više nije potrebno.